Милорад Додик, српски члан предсједништва БиХ и предсједника највеће политичке партије у Српској СНСД-а, како ствари стоје, не одустаје од своје намјере да покуша да врати надлежности које је Република Српска још прије више од 15 година пренијела на бх. ниво.
И док се о оним стварима које су наметали високи представници у прошлости итекако може расправљати ( и о њиховој легалности и легитимности), о стварима на које су Република Српска, односно њени представници, својевољно пристали то није случај. Дакле, док је упитна легалност наметнутих закона, легалност оних закона које смо већ изгласали (попут Оружаних снага или индиректног опорезивања) није. У наведеним случајевима, Додик излази из политичке борбе и кристално је јасно да улази у правну борбу коју не може добити. Логика је крајње једноставна: Када се заједно договорите о нечему, једини начин да се тај договор поништи јесте да се поново сложите око његовог поништења, сви заједно. У нашем случају, то ће ићи веома тешко.
Додику је много боље да остане на терену политичке борбе, јер му ту, очигледно, ствари иду од руке. Наиме, и чињеница да су заједничке институције блокиране (тачније у њима се не одлучује) јесте савршено легалан метод политичке борбе и притисака које лидер СНСД-а врши. Штавише, Уставом БиХ и Уставом РС остављена је управо оваква могућност. Оно што је можда и најжалосније од свега јесте чињеница да цјелокупно становништво у БиХ уопште и не осјети да су институције парализоване – живот се просто одвија најнормалније. То је, такође, још један јак аргумент који иде у Додикову корист.
Поред свега тога, лидер СНСД-а је недавно изјавио и да ће идући Савјет министара БиХ имати онолико министара колико пише у изворном Дејтонском споразуму? Међутим, да ли је то уопште могуће?
Практично јако тешко, али теоретски би се могло десити, када би, након завршених избора 2022. формирање власти на бх. нивоу зависило од СНСД-а, а СНСД као услов за формирање исте поставио редуковање Савјета министара. Уколико би био толико упоран, одшкринуо би врата могућих преговора (што не значи да би преговори били успјешни).
Читав процес би трајао јако дуго, али законски рок не обавезује и не брине превише домаће политичаре. На крају крајева, већ су га раније кршили, односно и раније је било случајева да се касни са формирањем власти. Претпостављате, нико за то није одговарао. На крају остаје једно питање: Да ли босанскохерцеговачка власт уопште постоји?
Стефан Благић
