Прије неколико дана чекао сам у реду у болници да извадим крв. Испред мене на пулту стајао је момак између 25 и 30 година, пристојно обучен. Предао је неопходне папире и тих неколико секунди вјероватно се надао да ће добити дозволу да уђе у лабораторију. Али, то се није десило. Када му је сестра рекла да треба да плати 7.5 КМ, момак је преблиједио. Новац није имао, а сестра га је културно испратила из просторије. Није њена кривица, само ради свој посао.
Чија је онда кривица?
У посљедње вријеме почињем чврсто да вјерујем да је кривица обичног народа, свих нас. Сваког понаособ. Знам, рећи ћете: „Није до мене, ја не управљам земљом. Земљом управља бескрупулозна и корумпирана политичка елита, која нас константно води у суноврат.“ Можда и јесте тако, али, ко је дозволио таквој „елити“ да управља нашим животима?
Проживљавамо економски геноцид, 600 000 људи (податак за цијелу БиХ) легну гладни свако вече, многи немају новца да ураде елементарне здравствене тестове, а камоли да се лијече, а голим оком сам почео примјиећивати да нас је све мање и мање. Пустош! И свако од нас ко је гласао на изборима је крив за то. И сутра када изађете на изборе и будете бирали, сјетите се да сте одговорни и да ћете бити одговорни за овог момка и милион сличних који немају 7.5 КМ за нешто што им може живот спасити.
Међутим, избори су само један аспкет ствари. Они који вам кажу да се власти мијењају искључиво на изборима, безочно вас лажу. Лажу јер их је страх од вашег реаговања. 10 000 људи на мирним протестима на Исланду било је довољно да њихов премијер поднесе оставку. Дејвиду Камеруну није било потребно ни то, он је осјећао моралну обавезу. То је један појам који наши политички дилетанти уопште не познају. Они само познају бусање у прса и мафијашко-политичке дилове. Њихове партије појеле су будућност нама, нашој дјеци, нашој унучади. Након унучади, неће више никоме моћи ишта појести, јер неће бити никога. Опустошени смо.
А медиокритетима који се задовољавају са просјечном платом зарад краткорочног интереса и добијања (или заштите) посла, могу поручити једино да се њихова дјеца неће запослити и да постоји реална шанса да ће њиховој дјеци фалити 7.5 КМ за живот. Јер, они који су се удомили, удомили су се за милионе народног новца. Други који су преко партије добили ситан посао, на томе ће и остати. А дјеца им и неће радити јер никаквог посла неће ни бити.
Стога, ја вас питам: Народе Републике Српске, имате ли право нереаговати? Имате ли право затварати очи пред неправдом и економским суицидом? Имате ли право пуштати људе, ваше сународнике, да умиру на улици од глади и болести? Не убијате их ви директно, али то радите ВИ индиректно!
Имате ли право дозвољавати партији да управља вашим животима, као да достојанство никада нисте имали?
Народе, имате ли право да се плашите?
Можда ће ваше дијете сутра бити оно дијете са почетка овог текста које није имало 7.5 КМ!
Стефан Благић
Текст написан 10.7.2016.
