Prošlog mjeseca Narodna skupština Republike Srpske usvojila je kontroverzni „Zakon o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija“ poznatiji i kao Zakon o stranim agentima.
Prema riječima pravnog predstavnika Republike Srpske Lazara Stjepanovića koje je izrekao 14.2. u emisiji „Priča se“ na Alternativnoj televiziji, cilj spornog zakona je bio taj da spriječi finansiranje političkih partija posredstvom udruženja koja se finansiraju iz inostranstva i pruži javni uvid u finansiranje ovih organizacija. I dok ovo obrazloženje donekle i ima smisla, sam zakon koji je usvojen odudara od njega gotovo u potpunosti.
Kao prvo, već postojeći zakoni u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini tretiraju elemente finansiranja udruženja i eventualnog prosljeđivanja novca (koji udruženja dobijaju) političkim partijama. To znači da vlasti na svim nivoima u BiH već imaju instrumente kojima mogu sankcionisati nepravilnosti koje se dešavaju, ako se uopšte i dešavaju. Jer, radi se o tome da, do dana današnjeg vlasti nisu uspjele da predstave niti jedan jedini slučaj ovakvog devijatnog ponašanja niti dati jedan jedini dokaz da se ovakve anomalije zaista dešavaju. A na to sve, na sajtu transparentno.ba možete da pogledate analizu koju je radio Transparency International i koja govori o tome da je u posljednjih pet godina u BiH potrošeno nevjerovatnih 383 miliona maraka na finansiranje 12.200 udruženja. Čak 64 miliona KM dobila su udruženja koja se mogu dovesti u direktnu vezu sa političkim partijama, jer su čelnici 1807 udruženja bili na kandidatskim listama u poslednja tri izborna ciklusa.
„Ovi podaci nisu ni potpuni, jer 27 opština, gradova, entitetskih i kantonalnih ministarstva nije dostavilo informacije, a sve je prisutniji trend da velike iznose novca za udruženja dijele profitabilna javna preduzeća“, navode iz TI.
Sada se postavlja logično pitanje: Ako se Zakonom o stranim agentima željelo spriječiti nelegalno finansiranje političkih partija, kako je moguće da se najveći finansijeri političkih partija koji novac primaju iz budžeta i javnih preduzeća nisu obuhvatili ovim zakonom? Tu je i još jedno logično pitanje, koje je ujedno i ustavno-pravno pitanje diskriminacije udruženja: kako je moguće da se usvojeni zakon odnosi na jedna, a ne na druga udruženja? Šta su zakonodavci zaista željeli da urade ostaje nejasno.
Nejasno je i to što „Zakon o stranim agentima“ jednako tretira SVA udruženja koja dobiju novac iz inostranstva. Da uprostimo: fudbalski klubovi su takođe registrovani kao udruženja građana, Srpska pravoslavna crkva takođe. Kada sutra fudbalski klub „Borac“ iz Banjaluke proda Davida Vukovića u npr. Partizan, Borac će po novom zakonu morati da uđe u registar agenata stranog uticaja, jer je usvojeni zakon tačno tako odredio. Možda ga vlastodršci neće sankcionisati, ali „Borac“ će morati da uđe u registar jer je dobio novac izvan granica BiH.
Još jedna sporna stvar postoji u Zakonu o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija, a to je kvalifikacija „političko djelovanje“. Politika je preširok pojam, a autori zakona se nisu postarali da političko djelovanje konkretizuju i napišu šta tačno potpada pod takvo djelovanje. Teoretski i praktično bi se moglo desiti da nakon što banjalučki „Borac“ uđe u registar agenata stranog uticaja, neko iz rukovodstva Borca uputi kritiku vlastodršcima oko kvaliteta trave na terenu ili stanja u kojem se nalazi tribine ili bilo koju drugu vrstu kritike, a da onda postane legitimna meta na osnovu spornog zakona i čak „zaglavi robiju“. Bojazan je pojačana zbog toga što u zakonu postoji i kvalifikacija „uticaj na javno mnjenje“, a koliko je pasurna ta kvalifikacija jasno je i zbog toga što bilo koji istup u javnosti (čak i na društvneim mrežama) ima uticaj na javno mnjenje.
Sve u svemu, čini se da autori Zakona o stranim agentima nikada nisu prošli pored Pravnog fakulteta i čini se da su baš zbog toga upravo oni tvorci ovako nakaradnog zakona.
