Насиље над женама у Републици Српској је у великој мјери и даље табу тема. Мада се о овом проблему посљедњих година много више пише и прича и даје му се на значају, чини нам се да није довољно урађено како би се положај жена у друштву поправио.
Према најновијим подацима Агенције за статистику у БиХ је више високообразованих жена у односу на мушкарце, али их је и даље мање на руководећим и позицијама одлучивања. У 2020. години од 13.291 дипломираних студената, 60 одсто су чиниле жене, док је од 3.143 магистара наука и специјалиста 64 одсто жена. Међутим, са друге стране, у 2020. години управљачку структуру десет највише рангираних компанија у БиХ свега 17 одсто су чиниле жене. Дакле, јасна је диспропорција у нивоу образованости жена и њиховом учешћу у управљању како у компанијама, тако и у државним институцијама.
У Републици Српској у најзначајнијој институцији, Народној скупштини РС од 83 народна посланика свега 18 су жене. Овај постотак би био још мањи да не постоји законска обавеза да на изборним листама 40% кандидата морају да буду жене. Да нема ове законодавне одредбе број жена у НС РС би био много мањи од ових 18 колико их је тренутно у Скупштини. Јасно је да смо и даље далеко од равноправности жена и мушкараца у друштву и да постоји дискриминација жена. Разлози су многобројни од друштвено-традиционалних до економских.
Родно засновано насиље не представља изоловане случајеве насиља већ оно проистиче из систематских родних неједнакости које се успостављају у сфери како јавног тако и приватног живота. Ово насиље је проузроковано неједнаким положајем жена и мушкараца у друштву као и културним вриједносним обрасцима. Дакле, то је насиље које је дубоко укоријењено у наше друштво и које се на одређени начин у великом проценту сматра оправданим. Веома је важно навести да насиље над женама не обухвата само физичко насиље. Чак напротив, физичко насиље је само врх леденог бријега и спада у највидљивије и најбруталније форме насиља над женама.
Веома распрострањено је нефизичко насиље у форми психичког или економског насиља. У психичко насиље спада: забрана виђања са пријатељима, ограничавање контаката са породицом, сумња и оптужбе за невјерство, ограничавање посјета љекару, вербално понижавање, игнорисање и ускраћивање пажње, застрашивање погледом и викање, пријетња да ће се наудити жени. У економско насиље спада: ограничен приступ новцу у домаћинству, одузимање личног новца, забрана жени да се запосли и сл.
Према подацима из великог истраживања које је спровела Агенција за равноправност полова БиХ 2013. године чак 47,3% жена је искусило неки облик насиља, што је поражавајући податак. Занимљиво је да су искуство само физичког насиља жене имале у 11,2% случајева, у 36,5% су биле изложене само психичком насиљу, 3,4% је имало само економско насиље, док је 27,6% имало искуство и физичког и психичког насиља.
Најшире распрострањено насиље је психичко и прије свега га врше партнери, како садашњи тако и бивши. Свака четврта жена која је у партнерском односу била је изложена психичком насиљу партнера у неком тренутку, док је свака десета била изложена овој врсти насиља у посљедњих 12 мјесеци од дана истраживања. Психичко насиље које су починили чланови породице је 14,2%, док је ово насиље у току 12 претходних мјесеци у односу на истраживање 2%. Најчешћи починилац психичког насиља у породици је отац или очух и то у 44,5%, мајка или маћеха у 30%, свекрва 16,1%, други мушки сродник 15,4%.
Који су то фактори који утичу на насиље у породици. Међу најзначајнијим су образовање, партнерова зависност од алкохола, партнерова „пријека нарав“, доминантна моћ партнера и материјална потчињеност жене. Са вишим нивоом образованости како жена тако и мушкараца насиље над женама опада. Партнерова зависност од алкохола или „тешка нарав“ изузетно повећавају ризик да буду насилни према женама. Такође, материјална зависност жене спада у повећан ризик да буде изложена насиљу.
У односу на мјесто становања степен насиља над женама расте у породицама које живе на селу. Па су тако жене у граду биле изложене у 42% насиљу, док су оне на селу биле изложене насиљу у 50,3%. Такође, у породицама у којима су израженији патријархални ставови према родним улогама је идентификовано повећано насиље над женама.
Коме се жене обраћају за помоћ када су изложене насиљу. Оне се далеко чешће обраћају за помоћ својим неформалним мрежама подршке него институцијама и организацијама. Најчешће се обраћају родитељима и то 64%, пријатељима 24%, комшијама 7%, полицији 30%, Центру за социјални рад 30%, Суду 6%.
На основу спроведеног истраживања је јасно да су подаци алармантни јер је готово половина жена у БиХ током свог живота била изложена барем једној од четире врсте насиља – физичком, сексуалном, психичком и економском. Најчешћи облик насиља јесте психички и забрињава што се јавља као резултат поимања друштвене улоге жене и њеног подређеног положаја у породици и друштву. У налазима истраживања је јасно идентификовано да као друштво и институције које су предвиђене да реагују и спријече ову врсту насиља нисмо одговорили задатку. Систем за пружање подршке женама жртвама насиља није свеобухватан и запослени у систему нису у довољној мјери обучени да на адекватан начин пруже одговарајућу заштиту женама.
Препоруке истраживања су да свака институција мора имати јасан протокол о поступању у ситуацији партнерског насиља над женама, потребно је унаприједити знања запослених у овим институцијама, унаприједити информисаност жена о услугама заштите које им пружају институције, развијати капацитете локалних заједница о овом проблему, унаприједити сарадњу између институција и организација цивилног друштва које се баве овим проблемом. Такође, потребно је подизање свијести жена и мушкараца о родној равноправности, развијати свијест жена о насиљу и како да га препознају и пријаве, подстицање умрежавања и укључивања жена у различите организације које се баве овим проблемом, као и рад у образовним инститтуцијама како би се утицало на промјену свијести грађана у перцепцији насиља као друштвено уобичајеног облика општења у породици и друштву. Такође, наведена је и јако значајна улога медија путем којих би се позивало на одговорност и инсистирало на јачању принципа родне равноправности.
Традиционално друштво у коме живимо и схватање улоге жене у том друштву погодује појави насиља над женама. Да се не ради само о насиљу које се дешава далеко од очију јавности и код необразованог становништва говори и чињеница да смо и у Народној скупштини РС имали случајеве вријеђања жена од највиших руководилаца државе. Такво понашање у „мачо“ стилу сасвим сигурно не би могло да буде примијењено да у друштву не наилази на одобравање и подршку. Дакле, сви ми када окренемо главу када видимо и чујемо за било коју врсту насиља над женама, које не мора да буде само физичко, смо директни саучесници у овам насиљу.
Од самог почетка живота и најмлађих дана дјечаци и дјевојчице се уче да они нису једнаки. Јер на примјер, од најмлађих дана имамо приче за лаку ноћ за дјецу које причамо дјечацима и оне које су намијењене дјевојчицама. У процесу самог васпитања постоје разлике између дјечака и дјевојчица. Они морају од ових најранијих година да се уче суштинској једнакости кроз васпитање и процес образовања па све до каснијих година и запошљавања и напредовања у каријери. У том процесу је потрбно да учествујемо сви ми као чланови овог друштва.
Међутим, какав је однос свих нас према питањима насиља над женама говори и сљедећи, поражавајући податак. Одговоре на питања која се тичу насиља над женама која смо послали на адресу Гендер центра Републике Српске нисмо добили ни послије десет дана. Мада је у опису активности овог Центра и ставка да информише јавност о битним питањима женских – људских права као и да сарађује са домаћим и међународним невладиним организацијама, ми смо остали ускраћени за одговоре на питања. Све то у одређеној мјери говори и о заинтересованости овог Центра као једне од најзначајнијих институција у држави које се баве овим питањима да се положај жена поправи. Ако Гендер центру РС није у интересу да се јавност додатно упозна са овим проблемом, а једна од основних улога им је управо то, онда не знамо чему овај Центар уопште служи.
Рестарт Српска
