Недавно је Душан Павловић, професор на Факултету политичких наука у Београду, у Политици објавио текст под насловом „За изборе је важан кредибилитет“. Текст се односи на проблем кредибилитета актуелне опозиције у Србији, као и генерално власти и опозиције од 5. октобра до данас. Овај кратки текст ми је дао шлагворт да повучем одређене паралеле између Павловићеве опсервације стања у Србији и стања у Републици Српској. Неколико цитата из Павловићевог текста ће бити корисни за увод у нашу проблематику. Павловић између осталог констатује да:
„Начин на који већина бирача данас доноси одлуку о изборној подршци односи се на њихов став према дванаестогодишној владавини странака које су произашле из коалиције ДОС у периоду 2000-2012. године.“
„Повратак Александра Вучића на власт није ништа друго до освета понижених и изневерених грађана за све оно што није урађено за дванаест година. Пониженост и изневереност су доминатни осећаји из којих Александар Вучић и данас црпи главну изборну подршку.“
„Вучић је само наставио да унапређује систем који је пре њега саградила петооктобарска елита.“
„Александар Вучић на сваким изборима бираче ставља пред једноставну дилему – “Можда ја нисам добар. Али да ли желите да се врате они пре мене?” Ово пали већ пет година.“
Сасвим довољно и сликовито за увод. Претпостављам да читаоци одмах могу уочити сличности са стањем у Републици Српској.
Долазак Александра Вучића на власт 2012. се може упоредити са доласком Милорада Додика други пут на власт 2006. Као што је Вучић освојио изборе на таласу незадовољства и понижености грађана ДОС-овском владавином, тако је и Додик искористио пољуљан осјећај националног дигнитета грађана РС, прије свега Срба, након шестогодишње власти коалиције СДС-ПДП која је пренијела највећи број надлежности у Сарајево и тако увећала страхове грађана о будућности РС. Истина, не треба сметнути са ума да су и Додикови заједно са СДС-ом дизали руке за пренос истих тих надлежности… па онда још ранија Додикова “изадаја националних интереса“ у његовом првом мандату, па још раније за вријеме рата… али ко се тога још сјећа и кога је брига…?! Битно је да су пониженост и изневјереност доминатни осећаји из којих Милорад Додик и данас црпи главну изборну подршку. Као што у Србији већ пет година пали крилатица “можда ја нисам добар, али…“, тако је и код нас, само траје већ једанаест година, и са великим „оптимизмом“ да ће се наставити…
Начин на који гласачи данас у РС доминантно исказују своје преференције односи се на њихов став о националним проблемима, као да је у питању предратна изборна 1990. или послијератна 1996. И свима је јасно да је Додик ту највјештији, без премца. Талас који се уздигао као да постаје све већи, а Додик све вјештији сурфер… Елем, доста маштања, вратимо се реалним стварима…
Питање које се поставља је сљедеће: због чега Додик толико дуго успјева да остане на власти? Наравно, најједноставнији одговор којег ће дати просјечни човјек је: „па зато што нас брани од унутрашњих и вањских непријатеља, а не она опозиција, само причају а ништа не раде, у ствари раде, али на штету РС и зато, нека је нама Додика још дуже на власти…“ И заиста, чини ми се да су се грађани РС увелико примили на такав Додиков дискурс, да су га дубоко негдје у себе похранили, и да га сада само понављају као папагаји. Опозиција мало шта ту може, а вјероватно нису ни способни да се са тим носе. По питањи кредибилитета, ни власт ни опозиција га немају. Власт због катастрофалног стања у којем се налази РС и које се може поткријепити реалним политичким, економским и друштвеним показатељима; а опозиција због чињенице да се не сналази ни као власт на нивоу БиХ, а ни као опозиција у РС, и свака критика упућена Додику се завршава неславно у смислу: „Ок, можда ја нисам довољно добар, али зар вам је опозиција боља?“ Иако Додикова власт није за похвалу, па самим тим и да је квалификујемо као кредибилну, она ипак дуго постоји и има глатку прођу међу народом. Због чега је то тако? Одговор на ово питање се надовезује на горе постављено питање. Иако су одговори комплексни, ја ћу понудити објашњење за које сматрам да има своје реално утемељење.
Прва и основна ствар од које требамо кренути је да се од 2006. и доласка Додика на власт, Република Српска може квалификовати као примјер изборног ауторитаризма. Преведено на лаички језик, то значи да постоје вишестраначки избори и разноразни супер закони (правници би закључили да постоји “подјела власти“), али да је владавина аутократска и да власт и опозиција играју утакмицу у околностима које су суперодговарајуће за власт, а хендикепирајуће за опозицију. Такве околности креира власт како би спријечила опозицију у било каквој равноправној утакмици, настојећи да што више повећа изборну извјесност у погледу побједника избора. Да је неизвјесност око побједника избора постојала прије 2006. говоре нам смјене на власти у РС. Од 2006. наовамо та неизвјесност се смањила на минимум. Чињеница је и да су у многим развијеним демократијама одређене странке биле дуги низ година на власти па се опет не могу назвати изборним ауторитаризмима. Нпр. у Великој Британији је Конзервативна странка била на власти од 1979-1997, или у Њемачкој Хришћанско-демократска унија у периоду 1982-1998, и од 2005. до данас. Међутим, у поређењу Републике Српске са овим државама ништа не би био проблем када не би постојали бројни структурални фактори који омогућавају власти у РС сваки пут готово сигурну побједу. А ти фактори између РС и западних земаља су толико различити као небо и земља.
Власт у РС се у погледу тих фактора држи опробаних рецепата постсоцијалистичких земаља Југоисточне и Источне Европе а најважнији од њих су широко распрострањене и интензивне клијентелистичке мреже, политизација јавног сектора (од јавне управе, јавних предузећа, универзитета, све до провинцијских основних школа), концентрација политичке моћи и нарушавање подјеле власти међу којима је најатрактивнији фактор контрола судске власти. На тај начин је власт у РС обезбиједила довољно широку друштвену базу која јој даје легитимитет, док је себе заштитила од сваког вида одговорности. То све представља “само“ формални ниво власти и јавног сектора.
У погледу политичких процеса, власт се такође служи опробаним ауторитарним штосевима којима опозицију оставља без релевантног ресурса у политичкој борби. Те методе се простиру од спреге власти са тајкунским миљеом (читај “кумовски капитализам“) који је поред буџета један од главних финансијера странака на власти, преко контроле свих битних медија, па до узнемиравања и урушавања опозиције, као и креирања “странака сателита“ које гурају клипове у точкове опозицији, и кооптирања својих људи у цивилно друштво. Вјероватно сам још нешто изоставио да наведем али ово је међу најбитнијим. Такође, Додику на руку иду велика подршка Србије која на његове ризичне потезе увијек некако гледа кроз прсте, као и преовладавајући антизападни друштвени сентименти који Додику дођу као мелем на рану недавно уведених санкција и увијек свеприсутних невидљивих конспиративних активности. Куповина гласова и махинације на дан избора су само један мали дјелић ове живописне ситуације.
Последњи, али и ништа мање важан фактор је једна узаврела мјешавина национализма и популизма као политичких стилова који граде снажне везе и лојалности између Додика и сљедбеника. Она дође као последњи непробојни бедем ауторитарног стила власти. Све оно горе наведено чак и не мора да постоји, али без овога се не може. Обично људи кажу: „радије ћу и траву да пасем али само да…“ даље већ знате шта иде и допуните по слободном избору.
Све ово би се могло описати као трка на сто метара, при чему ваш ривал стартује са педесетог метра, а ви са нултог, при чему вас боли нога.
Толико о Додику и ономе што се зове изборни ауторитаризам.
А шта је са опозицијом? Какве она има ресурсе у својим рукама? Да ли је Додик толико добар или је опозиција очајна?
Довољно је рећи да када си опозиција на многе од наведених ствари не можеш утицати просто зато што си опозиција. Оно на што се може утицати је жилава борба за престанак властитог урушавања и мрцварења. Тек када си као опозиција иоле консолидован онда би можда и добио повјерење. Овако и онај дјелић власти који опозиција у РС, а власт на државном нивоу има, очигледно није довољан за озбиљно супротстављање. Ту Додик готово ништа није крив, већ је то искључива одговорност опозиције. Чињеница је да је Додик спреман на политички ризик, а опозиција не. Она се више некако ту удене уз Додика. Нпр. манипулација оним што се зове референдум, како онај што је одржан прошле године тако и стално најављивани референдуми о свему и свачему, су били и наставиће да буду прави тест одлучности опозиције. Када кажем манипулација референдумом желим јасно да укажем да се у изборним ауторитаризмима референдуми спроводе са циљем стицања акламацијске подршке приједлогу којег формулише власт, а све како би се та власт додатно стабилизовала. Све је наравно добро искалкулисано у погледу исхода. Без тога, референдум се не би ни одржавао. Шанса опозиције пропуштена прошле године и сврставање уз Додика (да не би лоше прошли пред локалне изборе) им је само сервирало изборни пораз од којег се још не могу опоравити. Барем да су били истрајни у доказивању како је такав један демагошки референдум (којег су били свјесни), контрапродуктиван, па све фокусирали на то, али…
Сјећа ли се неко протеста у парку Младен Стојановић тог далеког прољећа прошле године? И шта је епилог свега тога? Једно велико НИШТА… А тако су обећавајуће почели…
Ако већ крећеш трку са нултог метра онда се барем потруди да не дођеш повријеђене ноге, или на крају крајева немој ни учествовати у трци док се околности не промијене.
Толико о опозицији…
Шта нас чека на идућим изборима 2018. године? Бојим се да би се уз све наведене услове, као и добру одскочну даску СНСД-а након прошлогодишњих локалних избора, могла обистинити Додикова прогноза да ће СНСД добити натполовичну већину… Можда ипак неће бити толико „оптимистичан“ исход, али се за опозицију свакако спрема вјероватно још један рутински пораз. Видјећемо већ. Мало више од годину дана до избора је доста времена, али за опозицију и покушај да направе било какав проактивни потез вријеме је прилично ограничено.
Ипак, први корак у било каквој промјени су избори.
Странака не недостаје, биће и нових опција, тако да изволите на гласање!
Забринути гласач
