Svi znamo da su javna preduzeća u Srpskoj pred izdisajem, nakon što smo ih, kao društvo, iscrpili do poslednjeg dobra. I dok je možda prirodnih dobara i pored nemilosrdne eksploatacije još uvijek ostalo, onih finansijskih uopšte nije. Javnost mora da zna da su javna preduzeća u takvom finansijskom problemu, da više nema nazad. Silne stotine miliona duga i prenagomilovana administracija u kombinaciji sa kriminalnim javnim nabavkama dovela su preduzeća na rub ostanka, a umjesto da ona nama donose profit, došli smo do toga da pojedine mi finansiramo identično kao javni sektor.
Za 20 godina vlast je demolirala Šume, Elektroprivredu, Željeznice itd, ali ono što možda još više zabrinjava je činjenica da i opozicija, na mjestima i nivoima gdje je vlast, radi manje ili više slično, pa je teško očekivati da bi se i promjenom vlasti na republičkom nivou nešto značajno poboljšalo u javnim preduzećima RS.
Pošto nam je svima jasno da ovako ne može dovijeka, u nekom srednjoročnom roku će se morati razmišljati o rješenjima, a manevarski prostor usljed nagomilanog duga se značajno smanjio.
Tri su potencijalna scenarija koja čekaju naša javna preduzeća:
- Bankrot i zatvaranje firmi
- Privatizacija/kupovina kompletnih preduzeća
- Konvertovanje dugova u akcije i prodaja akcija na berzi
Prvi scenario je najgori, ali ujedno i najmanje vjerovatan. Drugi scenario smo već gledali u prošlosti i prilično je jasno da je takav privatizacioni sistem osuđen na propast.
Stvar koja bi mogla da spasi ne samo javna preduzeća, nego i finansijski sistem RS jeste treći scenario koji kao prvi korak podrazumijeva da se uvede red u javna preduzeća i da se na osnovu nekih socijalnih olakšica (otpremnine, penzionisanje) počne sa otpuštanjem radnika, dok se broj istih ne dovede na 50-70 odsto sadašnjeg broja (potrebna detaljnija analiza). Nakon toga je potrebno da se napravi lična karta svakog preduzeća, da se prekine sa kriminalnim javnim nabavkama i da se svi dugovi konvertuju u akcije koje će pripasti zajmodavcima. Najmanje 51 odsto preduzeća potrebno je privatizovati (49 odsto ostaje državi, ukoliko tako veliki procenat bude uopšte moguć usljed zaduženja), kako većinski paket odlučivanja ne bi bio u rukama države, jer je država pokazala da ne umije da posluje.
Logika ovih stvari je sljedeća:
- Vlasnici privatnog kapitala će itekako brinuti o tome da ostvaruju profit i poslovaće po matrici sticanja i umnožavanja kapitala, ali to neće koristiti samo njima, nego i samoj državi – podsjećamo, 49% tog profita će ići upravo javnim budžetima, za razliku od danas kada je RS praktično garant za kredite koje preduzeća nemilosrdno troše
- Doći će do drastičnog smanjenja ilegalne eksploatacije prirodnih bogatstava, jer će Srpskoj napokon početi da bude u interesu sprečavanje nelegalne eksploatacije šuma, uglja i drugih prirodnih sirovina. Uvijek je lakše sankcionisati druge, a mnogo teže sankcionisati sebe
- U javna preduzeća će se dugoročno uvesti red, pa neće biti političkih pritisaka i ucjenjivanja, a pogotovo ne za izbore kada su radnici nerijetko primorani da glasaju za političke opcije za koje inače ne bi glasali
- Napokon će se početi zapošljavati sposobni, a ne podobni, jer je u interesu privatnog kapitala da zapošljava najkvalitetniji kadar
Razloga je još puno, ali ova četiri su najznačajnija za budućnost javnih preduzeća. Ipak, da bi se svi navedeni prijedlozi zaista i sproveli, potreban je zaokret u ekonomskoj politici, koji sa druge strane podrazumijeva i promjenu političke vlasti.
